U vre­me­nu ka­da je Nje­goš na me­ti ra­znih tu­ma­če­nja, po obi­ča­ju ne­ga­tiv­nih, su­vo­par­nih i kva­zi­i­de­o­lo­ških, u Da­ni­lov­gra­du je ne­dav­no odr­žan na­uč­ni skup o od­no­su vla­di­ke Ra­da i Bje­lo­pa­vli­ća. To je pr­vi put da se u ovom gra­du odr­ža­va skup o toj te­mi, a i u Cr­noj Go­ri do sa­da u in­te­lek­tu­al­nim kru­go­vi­ma ni­je o to­me bi­lo ras­pra­va. Mi­lo­rad Bo­ško­vić, no­vi­nar i pu­bli­ci­sta iz Da­ni­lov­gra­da, sma­tra da je pred na­ma na­uč­no tu­ma­če­nje ve­za Nje­go­ša i Bje­lo­pa­vli­ća, ali da se i da­nas o to­me ima šta re­ći.
– Interesovanje Vladike Rada za Ostro­g, koji je ukle­sa­n kao vra­ta du­hov­no­sti u vrh bje­lo­pa­vlić­kih Br­da počeo je na Lu­čin­dan, 18. ok­to­bra 1830. go­di­ne (po sta­rom ka­len­da­ru), na dan ka­da je Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski umro u du­bo­koj sta­ro­sti. Na ne­ko­li­ko sa­ti pri­je nje­go­ve smr­ti Pe­tar I iz­dik­ti­rao je te­sta­ment Si­mu Mi­lu­ti­no­vi­ću u ko­me je ime­no­vao za svo­je­ga na­sled­ni­ka si­nov­ca Ra­di­vo­ja (Ra­da), si­na svo­je­ga naj­mla­đeg bra­ta To­ma Mar­ko­va Pe­tro­vi­ća. Ra­du je ta­da bi­lo se­dam­na­est go­di­na. Sve­ti Pe­tar je umro na ru­ka­ma ser­da­ra bje­lo­pa­vlić­kog Mi­ha­i­la (Mi­jaj­la) Bo­ško­vi­ća sa Or­je Lu­ke u či­joj je ku­ći pre­no­ćio osam da­na uoči Mar­ti­nić­ke bit­ke 1796. Te­sta­ment je otvo­ren i pro­či­tan na gum­nu is­pred Ce­tinj­skog ma­na­sti­ra. No i ta­da i ka­sni­je bi­lo je sum­nji u tač­nost vla­di­či­ne opo­ru­ke. Na­sta­la je smut­nja u na­ro­du i pri­če da je te­sta­ment pod­met­nut. Za­hva­lju­ju­ći um­nim, pri­bra­nim i hra­brim lju­di­ma Stan­ku Sti­je­po­vu (otac knja­za Da­ni­la), igu­ma­nu Jo­si­fu Pa­vi­će­vi­ću, ser­da­ru Bo­ško­vi­ću, Moj­si­ju Ze­če­vi­ću iz Đur­đe­vih stu­po­va uspje­lo se da se te­sta­ment pri­zna – po­ja­šnja­va Bo­ško­vić.
On do­da­je da je no­vom vla­da­ru pr­vi pri­stu­pio ostro­ški ar­hi­man­drit Jo­sif Pa­vi­će­vić, a o to­me svje­do­čan­stvo je osta­vio Di­mi­tri­je Mi­la­ko­vić, Nje­go­šev se­kre­tar. Ar­hi­man­drit Jo­sif bio je naj­bli­ži vla­di­čin sa­rad­nik i sa­vjet­nik u cr­kve­nim po­slo­vi­ma. Doc­ni­je je pred kraj ži­vo­ta ar­hi­man­drit Jo­sif Pa­vi­će­vić pao u ne­mi­lost vla­di­ke Ra­da, te na Ce­ti­nje vi­še ni­je išao. Ka­da su ga jed­ne pri­li­ke upi­ta­li šta je to iz­me­đu nje­ga i vla­di­ke, od­go­vo­rio je: Ono što sta­rost mi­sli da je do­bro – mla­dost ne slu­ša, a ono što mla­dost mi­sli da je do­bro – sta­rost ne ci­je­ni.
– Sju­tra­dan po smr­ti mi­tro­po­li­ta Pe­tra I ostro­ški ar­hi­man­drit Jo­sif Pa­vi­će­vić za­ka­lu­đe­rio je „po cr­kve­nom pra­vi­lu mla­do­ga Ra­da u pri­su­stvu še­zde­set sve­šte­ni­ka. Na mol­bu cr­no­gor­skih i brd­skih gla­va­ra do­šao je pri­zren­ski vla­di­ka Ha­dži-Ana­ni­ja Za­ha­ri­ja i ru­ko­po­lo­žio je 31. ja­nu­a­ra (12. fe­bru­a­ra) 1831, u cr­kvi Us­pen­skoj ko­ja se na­la­zi na ostr­vu Ko­mu u Ska­dar­skom je­ze­ru, Pe­tra II Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša „za je­ro­đa­ko­na i je­re­ja” i pro­iz­veo ga za ar­hi­man­dri­ta – po­ja­šnja­va Bo­ško­vić.
Naš sa­go­vor­nik na­sta­vlja da je vla­di­ka cr­no­gor­ski do­la­zio u Ostrog ka­da je god bio u pri­li­ci. Nje­go­še­vi bi­o­gra­fi ovim po­sje­ta­ma ni­je­su da­va­li po­se­ban zna­čaj, ta­ko da od­nos Nje­goš – ma­na­stir Ostrog kao cje­li­na ni­je opi­san.
– Nje­go­šev put ka Ostro­gu ili „Nje­go­še­va sta­za”, ka­ko se po­ne­gdje i da­nas u na­ro­du na­zi­va, išla je sa Or­je Lu­ke na Dre­nov­šti­cu, za­tim pre­ko Ze­te iz­nad iz­vo­ri­šta Obo­šti­ce, po­tom br­di­ma kroz mje­sta Rib­njak, Man­di­ći, Ro­šca, Sre­ta, Do­lo­vi i Do­nji ma­na­stir. Kal­dr­ma je ka­me­na, ši­ro­ka dva me­tra, ide se pre­ko mo­sta na po­to­ku ko­ji sku­plja vo­du okol­nih iz­vo­ra. Cr­no­gor­ski vla­di­ka je opi­si­vao lje­po­tu vo­do­pa­da Pe­ru­ći­ce i svo­je go­ste iz svi­je­ta na taj na­čin upu­ći­vao da po­sje­te ovo mje­sto i Ostrog. U nje­go­voj bi­lje­žni­ci je za­pi­sa­no: „Vo­do­pad Pe­ru­ći­ce ši­rok je 25–30 la­ka­tah. Ovaj vo­do­pad du­ga­čak od iz­vo­ra dok u Ze­tu upa­da 1474 klif­te­ra beč­ka; od iz­vo­ra do uvo­ra u Ze­tu. „Nje­go­še­vom sta­zom” ho­dio je i gost vla­di­ke Ra­da en­gle­ski na­uč­nik Džon Gard­ner Vil­kin­son, ko­ji je 1844. go­di­ne bo­ra­vio dva mje­se­ca u Dal­ma­ci­ji i Cr­noj Go­ri. Ovaj svjet­ski put­nik u knji­zi Dal­ma­tia and Mon­te­ne­gro, Lon­don 1849, po­drob­no je opi­sao svo­je pu­to­va­nje u ma­na­stir Ostrog. En­gle­ski na­uč­nik dis­kret­no ob­ja­šnja­va od­nos cr­no­gor­skog vla­di­ke Ra­da i ostro­škog ar­hi­man­dri­ta Jo­si­fa Pa­vi­će­vi­ća: „A ka­da sam vra­tiv­ši se na Ce­ti­nje, pri­čao Vla­di­ci o svom su­sre­tu s njim u Ostro­gu, Vla­di­ka je, iz­ra­ža­va­ju­ći se o nje­mu, po­ka­zao svo­je du­bo­ko po­što­va­nje ko­je vla­da i u ci­je­loj ze­mlji” – na­gla­ša­va Bo­ško­vić.
Cr­no­gor­ski vla­di­ka u ma­na­stir­skom kom­plek­su osta­vio je još je­dan trag. Ju­nak Mir­ko To­kov La­kić, nje­gov per­ja­nik, sa­hra­njen je u dvo­ri­štu Do­njeg ma­na­sti­ra. U nje­gov nad­grob­ni ka­men ure­zao je Nje­goš sti­ho­ve:
„Za vi­te­ške tvo­je tru­de i za voj­nu sla­vu dič­nu spo­me­nik ti ovaj di­žem i ju­na­štva ogle­da­lo” (1840)
– U „Pi­smi­ma iz Ita­li­je“ Lju­bo­mi­ra Ne­na­do­vi­ća opi­san je je­dan de­talj ko­ji mo­že da ima smi­sao ta­ko­zva­nog „isto­rij­skog kon­tek­sta” vla­di­ka Ra­de ka Ostro­gu. Nje­goš je 1850. i 1851. go­di­ne dva pu­ta bo­ra­vio u Ita­li­ji ra­di li­je­če­nja od tu­ber­ku­lo­ze. U Na­pu­lju se sreo sa Lju­bo­mi­rom Ne­na­do­vi­ćem ko­ji mu je po­sve­tio ve­li­ki dio na­ve­de­nog pu­to­pi­sa. Za­bi­lje­že­no je i ovo: Na­ža­lost, ka­ko pi­še Ne­na­do­vić, u Va­ti­ka­nu su on i Nje­goš vi­dje­li sve – ali ne i pa­pu. To zbog to­ga što `Vladika ne­će da mu ide, prem­da bi ga pa­pa, kao što nam je do­šlo do zna­nja pri­mio kad on hoće`. Ob­ja­šnje­nje do­bro­na­mjer­nog čo­vje­ka i pi­sca Ne­na­do­vi­ća gla­si: `U Ri­mu Nje­goš go­to­vo ni­ko­me ni­je išao u posjete`. Da li je to pra­vi raz­log? Ni­je. A za­što? Ita­li­jan Fran­če­sko Ka­ra­ra pi­še da je sva­ki Evro­plja­nin, s pra­vom, za­pa­zio kod Nje­go­ša stre­lo­vi­to oko, umi­ljat po­gled, ple­me­nit stas, li­je­po op­ho­đe­nje... No ni­je­dan ni­je upo­znao nje­go­vo sr­ce, ra­zum i ka­rak­ter... Svoj od­nos i di­plo­mat­ske pro­cje­ne Nje­goš ni­je ni­ko­me sa­op­šta­vao. Sva­ka­ko da je vla­di­ci bi­la do­bro po­zna­ta Va­ti­kan­ska Kon­gre­ga­ci­ja za pro­pa­gan­du vje­re (1622) i na­sr­ta­ji pap­skih emi­sa­ra u po­ku­ša­ji­ma da pra­vo­slav­ce pre­ve­du na uni­ju s pa­pom. Vla­di­ci cr­no­gor­skom je ta­ko­đe po­zna­ta pot­po­ra mi­tro­po­li­ta Va­si­li­ja (ka­sni­je Sv. Va­si­li­ja Ostro­škog) oslo­bo­di­lač­kom po­kre­tu Sr­ba u Her­ce­go­vi­ni či­je je sje­di­šte bio ma­na­stir Tvr­doš. Zbog svo­je ak­tiv­no­sti mi­tro­po­lit je po­stao omra­žen i kod Tu­ra­ka i kod ka­to­li­ka. Mno­gi fra­tri su ga že­sto­ko na­pa­da­li, a u to­me je pred­nja­čio Bo­ni­fi­ci­je. Da­kle, po­ku­ša­ji uni­ja­će­nja pra­vo­sla­va­ca su raz­log Nje­go­še­vog ig­no­ri­sa­nja te po­sje­te, ina­če u tom vre­me­nu ve­o­ma pri­ma­mlji­vog po­zi­va pa­pe – sma­tra Bo­ško­vić. I.M.


Mu­nje po­ve­za­le Lov­ćen i Ostrog

On i za­klju­ču­je da su Cr­no­gor­ci sa Nje­go­šem, Lov­će­nom i Ostro­gom ste­kli svi­jest o se­bi. Sa njom smo bo­ga­ti­ji u snu i na ja­vi, u do­mu i svi­je­tu.
– Ne­be­ske mu­nje u Gor­skom vi­jen­cu vla­di­ke Ra­da `k Lov­će­nu i k Ostrogu` ot­ku­caj su vre­me­na i olu­ja, sim­fo­ni­ja ne­ba i mu­zi­ka vječ­no­sti. Sa pla­ni­nom Lov­ćen i sve­tom Ostro­škom gre­dom ži­vio je pje­snik u na­di da bu­de­mo ve­ći ne­go što je­smo. Sve­te pla­ni­ne Nje­goš je gle­dao mlad i bo­lan uoči bi­ta­ka sa Tur­ci­ma, po­sli­je pe­tro­grad­skih, beč­kih i na­pulj­skih vi­di­ka. Da u bez­dan ne po­to­ne­mo, da se vje­ra ob­no­vi. Na Lov­će­nu shva­tiš da si hit­nut u vi­si­ne. Pod Ostro­gom čo­vjek je naj­bli­ži se­bi. Sve vi­so­ke pla­ni­ne ra­đa­ju se iz dru­gih pla­ni­na. Lov­ćen i Ostro­ške gre­de na pro­sto­ru ma­le i `odasvud stiješnjene` Cr­ne Go­re us­pra­vlja­ju se: Lov­ćen s mo­ra, Ostrog sa Br­da i Bje­lo­pa­vli­ća u ne­bo – po­ja­šnja­va Bo­ško­vić.